Pi­še: Če­do­mir An­tić

Pi­šem ovaj tekst u ne­dje­lju, da­kle ju­če. Že­lim da po­zdra­vim de­mo­krat­sku Cr­nu Go­ru. Znam da ste po­bi­je­di­li, si­gu­ran sam da vam po­bje­da ni­je pri­zna­ta, ne­po­zna­to mi je ka­da će­te se iz­bo­ri­ti za prav­du i slo­bo­du – znam da ho­će­te. Sju­tra ili ne­ka­da ka­sni­je, prav­da umi­je pre­du­go da če­ka, vi ne­moj­te.
U da­nu ka­da će­te ima­ti bli­žih i pre­čih bri­ga že­lim da vam pi­šem o jed­noj ve­li­koj po­bje­di srp­ske dr­ža­ve i de­mo­kra­ti­je. O lo­kal­nim iz­bo­ri­ma u Re­pu­bli­ci Srp­skoj. U pet dr­ža­va u ko­ji­ma srp­ski na­rod isto­rij­ski ži­vi i ko­je su - sve osim Hr­vat­ske - nje­go­ve ze­mlje, ni­gdje ne po­sto­ji to­li­ka svi­jest o dr­žav­nom i na­rod­nom ci­lju kao u pre­ko­drin­skoj Sr­bi­ji. Sa­mo ta­mo po­li­tič­ke eli­te i gra­đa­ni do­stoj­ni su ve­li­kih evrop­skih uzo­ra: Fran­cu­ske, Ka­ta­lo­ni­je, Ma­đar­ske... Iako je ova ze­mlja si­ro­ma­šna, a u njoj ra­ši­re­na ko­rup­ci­ja, iako je ona dio jed­ne lo­še osmi­šlje­ne, na­mjer­no bi­ro­kra­ti­zo­va­ne Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, Srp­ska od 1995. sa uspje­hom bra­ni svo­ju sa­mo­stal­nost i na­pre­du­je ka pu­nom me­đu­na­rod­nom pri­zna­nju.
Po­ten­ci­ja­li za­pad­nih si­la de­ce­ni­ja­ma su po­sve­će­ni ogra­ni­ča­va­nju i uki­da­nju Srp­ske. Sa­mo vje­šti­na na­ših dr­žav­ni­ka, je­din­stvo na­ro­da, kao i pod­la, skri­ve­na mr­žnja tvo­ra­ca evrop­ske po­li­ti­ke pre­ma Isla­mu, omo­gu­ći­li su op­sta­nak Srp­ske. Po­mo­gli su i me­ga­lo­ma­ni­ja, ne­po­ti­zam i ra­di­ka­li­zam bo­šnjač­kih vo­đa.
Lo­kal­ni iz­bo­ri i re­fe­ren­dum, ko­ji je Re­pu­bli­ka Srp­ska spro­ve­la ka­ko bi za­šti­ti­la te­me­lje svog iden­ti­te­ta, do­ni­je­li su ve­li­ku po­bje­du ide­ji de­mo­kra­ti­je i dr­ža­ve. U svim kra­je­vi­ma re­pu­bli­ke, uklju­ču­ju­ći i Di­strikt Brč­ko (gdje je stra­ni gu­ver­ner za­bra­nio iz­ja­šnja­va­nje), re­fe­ren­dum je uspio. Iako po­sva­đa­ne i po­di­je­lje­ne srp­ske stran­ke su svu­da gdje je bi­la ugro­že­na cje­lo­vi­tost re­pu­bli­ke na­stu­pi­le za­jed­no. Iako po­dr­ža­ne od SAD i EU, iz­da­šno po­ma­ga­ne od pre­bo­ga­tih pe­tro­lej­skih mo­nar­hi­ja, bo­šnjač­ke stran­ke su iz­gu­bi­le Sre­bre­ni­cu. Ni­je ti­me na­ni­je­ta ne­prav­da Bo­šnja­ci­ma, ni­ti je ugro­žen spo­men na ve­li­ki zlo­čin ko­ji su srp­ske tru­pe iz­vr­ši­le nad nji­ho­vim su­na­rod­ni­ci­ma pri­je dva­de­set i jed­nu go­di­nu. Ti­me je sa­da­šnjost po­bi­je­di­la pro­šlost, a re­al­nost mit. Šta bi se do­go­di­lo ka­da bi Sr­bi tra­ži­li da gra­do­na­čel­nik Sta­re Gra­di­ške mo­ra bi­ti Sr­bin? Ili ka­da bi na Ka­za­ni­ma, u jed­noj od sa­ra­jev­skih grad­skih op­šti­na gdje su sa­hra­nje­ne hi­lja­de bru­tal­no ubi­je­nih Sr­ba, tra­ži­li da se us­po­sta­vi srp­ska ad­mi­ni­stra­ci­ja? Mo­žda na mu­če­nič­kom Ozre­nu gdje le­ži hi­lja­du srp­skih ci­vi­la, a ja­ko je stra­te­ški zna­ča­jan za je­din­stvo bo­šnjač­kih kan­to­na? Naj­bo­lje što bi do­bi­li bi­lo bi op­šte pre­zre­nje. Po­red sveg po­što­va­nja pre­ma žr­tva­ma, svih po­li­tič­kih ka­zni ko­je su pod­ni­je­li, hi­lja­da go­di­na ro­bi­je ko­je Sr­bi le­že, pri­zna­va­nja BiH kao dr­ža­ve... I da­lje se re­gi­stru­ju fan­tom­ski bi­ra­či, i da­lje ve­ći­na Sre­bre­ni­ča­na gla­sa za na­čel­ni­ka iz Sa­ra­je­va ili Tu­zle gdje su za­mi­je­ni­li ne­ka­da­šnje ži­te­lje dru­ge na­ci­o­nal­no­sti. I ni­je pro­blem ka­da re­is, po­gla­var mu­sli­ma­na u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, u ino­stran­stvu pi­ta „Ho­će­te li da vam Vlah bu­de na­če­lnik Sre­bre­ni­ce?“ pa se po­sle ru­žno i sra­mot­no oprav­da­va ka­ko je Vlah onaj Sr­bin ko­ji ne­gi­ra ge­no­cid. Ili ka­da iz SDA iz­ja­ve ka­ko Sr­bin ne mo­že bi­ti na­čel­nik Sre­bre­ni­ce, a po­li­ti­čar iz Be­o­gra­da (muf­ti­ja no­vo­pa­zar­ski) još ka­že ka­ko bi vo­lio da je Sr­bin tra­žio da Bo­šnjak bu­de na če­lu Sre­bre­ni­ce. A on­da ka­da ih upo­zo­re da go­vo­re bez­o­bra­zne, bez­ob­zir­ne i ra­si­stič­ke be­smi­sli­ce – jer za­što se or­ga­ni­zu­ju iz­bo­ri ka­da ne­ko ko se kan­di­du­je ne mo­že i da po­bi­je­di (ni­je to Cr­na Go­ra, je li) - ka­žu ka­ko na­čel­nik ne mo­že bi­ti ne­ko ko ne­gi­ra da je zlo­čin u Sre­bre­ni­ci bio ge­no­cid. To, vje­ro­vat­no, za raz­li­ku od zlo­či­na nad sa­ra­jev­skim Sr­bi­ma, ko­ji je bio igra ne­sta­šne dje­ce, ili pak Ja­se­nov­ca - ko­ji ni­ti je zlo­čin, ni­ti ima ve­ze sa či­nje­ni­com da su tre­ći­nu svih usta­ša či­ni­li bo­san­sko­her­ce­go­vač­ki mu­sli­ma­ni.
Sr­bi su se, me­đu­tim, uje­di­ni­li. Pa­žlji­vo pri­pre­mi­li iz­bo­re. Iza­šli na njih i po­bi­je­di­li. Po­bi­je­di­li su i u Sre­bre­ni­ci i u Vu­ko­sa­vlju, dvje­ma op­šti­na­ma gdje su do­sad na­čel­ni­ci bi­li iz re­do­va Bo­šnja­ka. Po­red na­vod­nih mo­ral­nih raz­lo­ga, da­nas ču­je­mo i tvrd­nje da su iz­bo­ri fal­si­fi­ko­va­ni. Na­vod­no su se mno­gi bi­ra­či re­gi­stro­va­li u Sr­bi­ji. To vri­je­di pro­vje­ri­ti... Sa­mo va­lja pod­sje­ti­ti i ka­ko je Ba­kir Izet­be­go­vić 2013. go­vo­rio da su bo­šnjač­ke vla­sti uspje­le da u Srp­skoj na po­pi­su re­gi­stru­ju dvo­stru­ko vi­še Bo­šnja­ka ne­go što ih ta­mo za­i­sta ži­vi, i ka­ko su „sa­mo upo­tre­blja­va­li za­kon“. Osmje­hi­vao se dok je to go­vo­rio. Ta­ko­đe, ja znam jed­nog bi­ra­ča iz Sr­bi­je ko­ji ne­ma ni­ka­kvu ve­zu sa Sre­bre­ni­com, a ta­mo je pri­ja­vljen, re­dov­no gla­sa i to či­ni jav­no. On se zo­ve muf­ti­ja Mu­a­mer Zu­kor­lić.
Sme­ta­lo im je i što je, ka­da su po­če­li da odu­go­vla­če sa bro­ja­njem gla­so­va, u op­šti­nu Sre­bre­ni­ca do­šla nad­le­žna po­li­ci­ja. Šta su oče­ki­va­li? Ka­ko je mo­glo da do­đe do zlo­u­po­tre­ba u tom slu­ča­ju? Pa iz­bo­ri su već bi­li za­vr­še­ni i za­pi­sni­ci pot­pi­sa­ni, sa­mo su mo­gli da uni­šte ma­te­ri­jal ka­ko bi iz­bo­ri bi­li po­no­vlje­ni. To im je da­nas i cilj. Po­li­ci­ja je ta­da spri­je­či­la je­dan po­vod za po­ni­šta­va­nje iz­bo­ra.
Po­ni­šti­li stran­ci iz­bo­re ili ih pri­zna­li... Sr­bi su broj­ni­jim i moć­ni­jim na­ro­di­ma ko­ji po­red njih ži­ve, baš kao i ve­li­kim si­la­ma od­luč­nim da nas li­še na­rod­nih i dr­žav­nih pra­va, po­ka­za­li da su do­sto­jan­stve­ni po­bjed­ni­ci u mi­ru. Po­ka­za­će to opet i ne sa­mo u Srp­skoj.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)